Okret za svih 360 stepeni

Rešim tako jedan dan da je dosta. Ne mogu više. Predugo radim jedan posao čekajuću neku promenu, uslove, nešto… Dosta mi je da sedim na izvoru, sluteći da je presušio, ali ipak čekajući još malo, prizivajući kišnu sezonu, ne bi li izvor opet proradio.

I onda pitanje “odakle krenuti”?

Šta znam da radim? Šta volim, a šta bi bilo korisno? Šta bih volela da naučim?
I tako kreće ringišpil aktivnosti. Onaj vašarski, sa sve galamom, zabacivanjem sedišta, smehom i stegnutim stomakom. Šljašte svetla, ringišpil se vrti, ali nešto nije kako treba.

Sećate se, poenta vožnje, pored zabave, je uhvatiti patkicu za gratis krug. Nema patkice. I ništa nije gratis. I taj još jedan dodatni krug može biti ludo zabavan ali i izazvati mučninu.

I tako… što bi rekli… Hajmo ispočetka.

Ovaj put ćemo neku mirniju vožnju. Idemo polako.
Da napišem novi CV, da vidim nekim svežim očima šta ja to nudim (tu naiđoh na Promeni posao). Sledeće, sređujem LinkedIn. Nema smisla da bude kao školska sveska pubertetlije, išarana svim predmetima, porukama lične prirode, crtežima…
“Zašto nikada nisam aplicirala za ovu licencu?”
“Zato što mi ne treba. Previše troškova, premalo prilika…”
E sada baš hoću. Neka stoji, ćuti, ali je hoću. I taj ispit, što čeka da… ne znam ni ja šta.

Hoću. Ma sve hoću što stoji i čeka, na neki način ću da ga rešim. Neću da više išta čeka. Bar nas je to ovaj pandemijski period naučio. Nežno i sa pažnjom prema sebi, bližnjima, prirodi. Jednu po jednu stvar.

Primorani smo bili da usporimo. Dok grlimo svoje bližnje, dok ih negujemo da ozdrave, da se preispitamo šta nam je bitno, za šta smo zahvalni, za čime nam srce igra i šta se, dođavola, desilo u međuvremenu.

Još jedan rolerkoster preispitivanja. Luda vožnja, malo mučnine i suza i spoznaja da sam ovo i dalje ja.

Da iskreno volim stvari koje su me lično i profesionalno oderdile, da sam pratila ritam svog srca čak i dok sedim na ovom suvom izvoru.

Možda je takva situacija u državi, u svetu, ali to je nešto na šta ne mogu da utičem. Do mene je da se malo pomerim sa mesta, “uskupim svoje krpice”, pogledam stvari iz drugačijeg ugla.

I znate šta se desilo? Kao u lošem holivudskom filmu, ja dobijam projekat o kojem sam maštala!

Od pretraživanja oglasa stigoh do “tu sam gde treba da budem u ovom trenutku“. Zamislite, izvor je proradio! Srce ubrzano lupa, a mozak vrišti: “Kuku, šta ćemo sada? Hoću li ovo moći?” Ali, to je već totalno druga tema.

Prosto, proverite po stoti put da li ste uradili sve što je do vas. Neke stvari uradite iznova, koliko god puta je potrebno. A podsetite se i zašto neke stvari nikada niste i nikada nećete.

Ako niste sigurni u veliku promenu, sprovodite one male, svakodnevne, koje neosetno unose promene.

Samo pažljivo i sa zahvalnošću, da slučajno ne prođu pored vas neopaženo.

Svako dobro, sa iskrenom željom za nepresušnim izvorima radosti.

Autorka: Snežana Racić

Prijavite se na mejling listu i postanite deo zajednice od 800+ žena, koje svakog petka čitaju BizLetter!