Posao koji se voli i živi – Anđelka Petrović, profesorka srpskog jezika i književnosti

Kad ste poslednji put upoznali osobu koja baš uživa u svom poslu i radi ga sa mnogo ljubavi, energije i posvećenosti?

Danas imate priliku da upoznate Anđelku Petrović, profesorku srpskog jezika i književnosti, blogerku i jutjuberku. A to je samo početak.
Anđelkin posao je da tinejdžere motiviše da čitaju, nauči da kritički razmišljaju i razumeju zašto su pismenost i opšta kultura važni, čak i u današnje vreme. I to uglavnom tinejdžere koji bi radije provežbali tri Veneove zbirke nego pročitali Anu Karenjinu. Skoro pa nemoguća misija, ne pitajte kako znam. Hajde da vidimo kako njoj uspeva.

Anđelka, ti zapravo i nisi želela da radiš u prosveti. Šta si mislila da ćeš biti “kad porasteš”?

Želela sam da budem pisac. Ili kustos. Da radim nešto lepo. Dosta određeno, priznaćete! 🙂 A onda sam upisala srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu čvrsto rešena da nikad, ali nikad neću da ukoračim u učionicu.

Iz današnje perspektive gledano, rekla bih – nisam imala dovoljno dobre uzore. Nisam videla strastvenog i posvećenog nastavnika dok sam bila đak. Ne krivim ih. Školovala sam se 90-ih. Ljudi su bili na ivici egzistencije. Neki su se doslovno borili za život. Teško je biti strastven i posvećen kad ti je neko srozao profesiju i kad se preispituješ da li je uopšte vredelo školovati se.

Kad sam upisala postdiplomske studije, silno sam želela da ostanem i radim na fakultetu, što je već bio pomak ka predavačkoj profesiji.

Rečeno mi je, međutim, da sam najtalentovanija u tadašnjoj grupi postidpolmaca, ali da mi ne treba fakultetska karijera, bolje bi bilo da se posvetim porodici i rađanju dece.

U redu. Mislim, nije u redu, ali bilo mi je jasno kako stvari stoje. Zaposlila sam se kao lektor na jednoj beogradskoj televiziji. Zanimljiv i dinamičan posao, ali nije koristio ni trećinu mojih mogućnosti. Pošto je plata bila bedna i neredovna, dala sam otkaz. Posle izvesnog vremena, imala sam pun folder svojih neuspeha – poslova na koje sam konkurisala i nisam često bila ni pozvana na intervju. Onda sam rešila da počnem da šaljem CV u škole. Doživela sam to kao kapitulaciju. Što bi rekli u jednoj poznatoj seriji – You know nothing.

Kako si dobila posao u Matematičkoj gimnaziji?

Neka 3-4 meseca slala sam svoj CV u sve beogradske škole. I ništa, naravno. Već sam i zaboravila gde sve nisam poslala svoj CV. Onda su me u avgustu 2009. pozvali iz Matematičke gimnazije. Pitali su me da li bih da radim. Kao zamena. Obukla sam belu košulju i teget suknju, jer, valjda, nastavnice tako izgledaju – dosadno.

Otišla sam na razgovor. Primio me je direktor Srđan Ognjanović. Pogledao je moj CV. Pitao me je zbog čega sam učila znakovni jezik. Objasnila sam. Pitao me je kako se na znakovnom jeziku objašnjavaju lična imena. Pokazala sam. I to je bilo to.

Nije uvek bilo lako. Pet godina sam čekala stalni posao i pun fond časova srpskog jezika. Za sve to vreme, u školi su se stvarno potrudili da me zadrže. Bila sam i bibliotekar. I nastavnik građanskog. Jasno mi je, kroz postupke, stavljeno do znanja da prepoznaju moju vrednost. I da će se boriti da me zadrže. I zato je, između ostalog, Matematička gimnazija školu koju volim. Zato u njoj i radim.

Šta su ti najveći izazovi u profesorskom poslu?

Ne volim birokratiju. Bilo koje vrste. Ne volim da popunjavam dnevnik. Ni matičnu knjigu. Ne volim da pišem izveštaje. Ne volim da brojim izostanke i skupljam uplatnice. To, po mom mišljenju, nema nikakve veze sa onim što nastavnik i nastava jesu. Ali, eto, i to mora da se uradi. Pa radim. Kad moram. I kad doteram cara do duvara. 🙂

Otkud ideja za blog i YouTube kanal?

Blog sam napravila odavno. Mislim 2013. godine. Išla sam na seminar OKC Bor koji se zvao Blog, Fejsbuk i Tviter u nastavi. Ispostavilo se da su savremene informacione tehnologije i njihova primena u nastavi moja velika strast. I stvarno sam dobra u tome. Imam i neke nagrade da to i dokažem. 🙂

Blog je bio način da sve ono što spremim za svoje učenike, a što oni izgube, zature, izgužvaju ili prospu sok po tome, učinim uvek dostupnim. To je i mesto gde mogu da postavljam njihove radove. I njima to znači. Ko ne voli da njegov trud i rad bude vidljiv!? Moj blog je otvoren. Mišljenja sam da znanje ne služi ničemu ako je pod ključem. Tako da znam da puno nastavnika koristi moje materijale u nastavi. Znam, jer mi pišu da mi to i kažu. I da se zahvale.

Što se tiče Jutjuba, korona je sve ubrzala. Neke je korona zaustavila i ukopala, mene je ubacila u šestu brzinu. I ranije sam htela Jutjub. Ideja je bila da, budući da dosta putujem, časove snimam na originalnim lokacijama npr. Don Kihota sam planirala da snimim u Madridu.

Onda se desilo da sam u vreme korone bila nastavnik sa RTS-a. Snimala sam časove od prvog do poslednjeg dana. I ispostavilo se da to radim dobro. I da meni prija. Onda sam otišla u Istanbul i tamo snimila svoj prvi video o Prokletoj avliji Ive Andrića, jer je radnja romana i smeštena u taj veličanstveni grad.

Posle toga napravila sam Just Српски. Rečeno mi je – loš ti je naziv, niko te neće naći. Rečeno mi je – književnost ne može da se monetizuje. Ali ja sam to htela. Jer mi odgovara. Uživam. To je moj posao. Književnost.

Sad čekam da mogu ponovo da putujem, pa da sve ono što sam snimila kod kuće, snimim tamo gde sam inicijalno planirala.

Pored rada u prosveti, čime se još baviš?

Bavim se različitim stvarima koji su u vezi sa obrazovanjem.
Deo sam autorskog tima koji je za Vulkan znanje napisao udžbenike od 5. do 8. razreda osnovne škole. Čak sam bila i deo tima koji je pisao gramatiku za 4. razred osnovne škole, što je poseban doživljaj.
Sarađujem sa Zavodom za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Radim na različitim projektima.
Imam i Instagram profil just_srpski koji je namenjen nastavnicima i učenicima. I za to su mi rekli da nisam dobro odredila ciljnu grupu. Za sada se svi zajedno slažemo bez većih problema.

Kako je počela saradnja sa Planerom?

I po čemu je specifičan planer za nastavnike koji drže individualne časove?

Saradnja sa Planerom je počela iznenada i odvijala se tačno onim tempom koji meni odgovara, a to znači brzo.
Bila sam polaznik radionice Unovči znanje jezika kod Dragane Vasilijević Valent i ona nam je u jednom trenutku pomenula Finansijsku beležnicu koju je, takođe, napravila Planera. Pomislila sam – hm.

Jedan deo Draganine radionice posvećen je prevođenju. To nije moj domen delovanja, pa sam slušala. I crtala. Tih dana sam završila seminar o mapama uma. Zato sam imala flomastere i blok za crtanje. Uz to, bila sam pod utiskom o značaju mapa uma u učenju.

Našla sam sajt Planere. Poslala mejl. Kristina, vlasnica Planere, pozvala me je isto veče. Za dva dana smo imale prvi sastanak. Za dve nedelje poklonila sam prve planere slušaocima mog predavanja na Zimskom seminaru na Filološkom fakultetu. Tada smo napravile samo zeleni planer. U februaru smo dodale i crveni. I ima sjajne korice. 🙂

Reklo bi se da danas nije dovoljno “samo” završiti fakultet, već da je koncept celoživotnog učenja nova realnost u obrazovanju, životu, poslu.
Ispričaj nam šta sve ti učiš ovih dana.

Ovih dana, dakle mart, 2021, idem na obuku za nastavnike koji predaju srpski kao strani jezik. Obuku organizuje Azbukum iz Novog Sada.
U Novosadskoj novinarskoj školi sam deo tima koji sastavlja jedan sjajan priručnik za nastavnike. Tema je medijska pismenost. U tom svetlu Novosadska novinarska škola nam je organizovala nekoliko predavanja na temu medijske pismenosti kao što je npr. dekonstrukcija medijskih narativa.
Moja najbolja drugarica i ja smo iskoristile priliku i kupile Master Class za dve po ceni jedne. Tako da trenutno učim od Nila Gejmana i Margaret Atvud kako se piše.

Da li planiraš neke nove projekte i angažovanja?

Uvek planiram. To je jedina konstanta u mom životu. 🙂

Planiram da do leta napravim jedan kurs ili radionicu za nastavnike početnike. Želim da prosledim ono što znam. I dobre stvari koje sam uradila i ono gde sam grešila i saplitala se.
Skoro su me zvali sa Filološkog fakulteta kao uspešnog alumnistu. Imamo ideju da napravimo radionicu za studente koji, kao što sam ja nekada, veruju da je nastavnički poziv najveće poniženje koje može da te zadesi. Nije. I to hoću da im objasnim.

I za kraj, nešto što te nisam pitala, a želela bi da nam ispričaš?

Sve što me nisi pitala, a pitala si me stvarno najvažnije, pričam na svom IG profilu, pa izvolite, zapratite. 🙂