Neguj sebe senzitivnu: Vesna Mirilo

Vesna Mirilo autorka je internet strana Visoko senzitivne osobe i programa Prigrli svoju senzitivnost.
Po obrazovanju je menadžerka umetničke produkcije, po zanimanju novinarka, po rođenju visokosenzitivna. Udata je, i mama jedne šarmantne devojčice.
Vrlo rado je pristala da sa nama podeli svoju priču o tome kako i zašto je odlučila da svoje profesionalno i životno iskustvo posveti tome da pomogne visokosenzitivnim ljudima.

Vesna, objasni nam na početku šta znači, zapravo, viskosenzitivna osoba?

Visokosenzitivni ljudi su rođeni sa osetljivijim nervnim sistemom od prosečnog. Nauka je potvrdila da to znači da njihov mozak “radi malo dugačije” i tu karakteristiku nazvala osetljivost senzornog procesuiranja ili visoka senzitivnost. Kako hoćete. Osetljivost se prvenstveno odnosi na svih pet čula, ali i na jače emocionalne reakcije i još ponešto. To opet znači da visokosenzitivni ljudi sve osećaju jače. Svaki stimulus, i prijatan i neprijatan, oni mnogo dublje procesuiraju, dobijaju kompleksnije slike, življe boje života, ali se zato mnogo brže umaraju i osećaju iscrpljenim, preplavljenim, bez energije.
Zato je ključna stvar biti informisan da visoka senzitivnost postoji, naučiti kako da se sa njom lepo živi i okrenuti joj se kao daru, ne kao prokletstvu.
Ko su visokosenzitivni ljudi – prepoznaćete ih lako. Svaki peti ili šesti čovek oko nas. Onaj ko stoji ganut pred dobrotom i lepotom, onaj kome smeta buka, gužva, jako svetlo, onaj koji traži da se osami, onaj koji plače sa vama, ali i pomaže, onaj kome na čelu piše “možeš mi ispričati svoju priču”, onaj koji oseća najmanje promene kod svakog i svuda…

Kako se ta osobina manifestovala kod tebe?

Još kao devojčica bilo je jasno da sam “zrelija” i “emotivno reaktivnija” od vršnjaka. Večiti borac za pravdu, večiti pokretač i tragalac za rešenjima koji će se izboriti, i za sebe i za druge, ali onda otići kući da se isplače. Moja visoka senzitivnost se jasno videla, samo je malo ljudi znalo da “gleda”. Zaljubljena u poeziju i pozorište, lojalna “svojim ljudima” i kada nije trebalo, jer su odlučili da na ružan način više ne budu moji. Beograd i fakultet koji nisu bili po mom ukusu i na kraju – krah, posle osam godina rada u najvećoj izdavačkoj kući.
Zašto? Kada radite protiv sebe, jer tako svi oko vas rade i to je “realan svet a ja samo treba da odrastem i očvrsnem”, neminovno je da će početi da nas upozorava naše pametno telo. Ja sam se na upozorenja oglušila. I zato je moja lekcija bila jako teška, ali sveobuhvatna.

Kako si došla do zaključka da si visoko senzitivna?

Sasvim slučajno. Tragala sam za odgovorom na pitanje šta to sa mnom nije u redu. Zašto se to samo meni na početku tridesetih desio brodolom, a uradila sam sve tako kako treba. Kako po drugima treba. Kucala sam na milion vrata. Niko ništa ne zna… I onda, odjednom, posle brojnih razgovora i pročitanih “pomagačkih” knjiga, pojavljuje se zvanični sajt o visokosenzitivnim osobama čiji je autor naučnica Elejn Aron, koja je i uspela da dokaže postojanje visoke senzitivnosti nervnog sistema kao neutralnu biološku karakteristiku.
Čitam, ne verujem. Vidi, ja! Živim visokosenzitivni život samo nisam znala da se tako zove, a da sam ja zapravo ok.

Jesi li dobila podršku i razumevanje od ljudi iz svog najbližeg okruženja?

Oni koji su me prihvatali i pre nego što sam saznala da sam visokosenzitivna su ostali uz mene, sa još više razumevanja i razmene. Čak obradovani i oduševljeni mojim “otkrićem”. Uvek će biti i onih koji ne mogu da razumeju, oko njih ne trošim energiju. Njima ne objašnjavam. Ono što mi je posebno dragoceno su novi ljudi, takođe visokosenzitivni, koji su mi postali prijatelji.

Da li su se neki odnosi promenili sa tim saznanjem?

Da. Promenio se ključni odnos – mene prema samoj sebi.

Verujem da je često bilo teško da se uklopiš u okruženje i razna očekivanja. Kako se sada sa time nosiš?

Da, ponekad je zaista bilo preteško. Ali, pošto saznate da ste malo drugačiji, kako i šta sa tim, sve postaje lakše. Prvo sam, dakle, sama morala da prihvatim svoja ograničenja, ali i svoje darove, jer ih visoka senzitivnost nosi istovremeno.
Onda sam se pomirila sa tim da ono što je za mene previše je previše, i uvek će tako biti. I prestala da se takmičim sa bilo kim.
Moja strategija je bila kako da rearanžiram neke ključne segmente života i uloga, koje sam sama izabrala. Ali, prvenstveno, da naučim kako da preguram dan. I da uopšte nije važno kako će drugima to izgledati. To ne znači da živim pod staklenim zvonom, naprotiv. Da sam se povukla od stvarnog sveta, naopako. Ja se i dalje vrlo svesno izlažem i stvarima i događajima koji su za mene “previše”, kada je to potrebno. Ali sada znam kako da se posle toga odmorim. I to je jedan od ključeva.

Navike, rutine, ishrana… šta si sve morala da promeniš i prilagodiš da bi se bolje osećala?

Baš sve što si navela. Tome posvećujem ogromnu pažnju na mojim predavanjima, jer džaba sve, ako to nismo savladali.

Šta znači “osećati se bolje” za visoko senzitivnu osobu?

Imati više snage svakoga dana i za sve “za nas racionalne obaveze”. Imati lepu energuju, prihvatati u miru umesto osuđivati ili kukati. Shvatiti da život neće postati lakši, već ćemo mi drugačije reagovati na njega. Ne kinjiti sebe. Ne upoređivati se sa drugima. Oni su oni, mi smo mi.

Kako možemo da pomognemo svom detetu, koje ima tu osobinu?

Ako je dete visokosenzitivno, u naš život treba da uđe psihoterapeut za decu sa tom crtom. On će vam biti zvezda vodilja i umnogome olakšati život. To ne znači da će dete ići na terapije, već vi na savetovanje.

Sa kakvim specifičnim problemima može da se sretne u vrtiću, školi, u odnosima sa vršnjacima?

Nerazumevanje i odbacivanje od strane vršnjaka, ismevanje, različita intersovanja, teško sklapanje prijateljstva.
U vrtiću me umalo nisu proglasili asocijalnom.
Volela sam da crtam i bojim, da slušam priče, da se igram lutkama, plastelinom, kuhinje, apoteke, prodavnice, da pravim praznične ukrase i čestitke, da spremamo ritmiku i nastupamo u ogromnoj sportskoj hali.
Nisam volela da se jurim, da gurnem nekoga da padne, da se brzo vrtim na vrtešci i igre tipa “izmedju dve vatre” i probijanje. Većina dece u mojoj grupi je ovo obožavala.
Meni nije smetalo ni da se igram sama.
Ali!
Imala sam tri sreće tada:

• stariju sestru kojoj sam bila super takva kakva sam;
• najbolju drugaricu Nevenu sa kojom sam se razumela pogledom;
• vaspitačicu na zameni koja je prepoznala moj talenat za javni nastup.

I rekla sam sebi – dobro, ne trčiš brzo i deca ti se smeju, ali ona mucaju i mumlaju dok recituju – mogla bi i ti njima da se smeješ.
Tako sam sa četiri godine ukapirala da sam različita, ali da mogu da budem srećna ako se fokusiram na ono najbolje u meni.
I bila sam. Zaista.
Možete! ❤
Dakle, ključna je podrška koju dete ima od nekog bliskog starijeg, kao i fokusiranje na ono u čemu je jako dobro, a ne insistiranje na njegovom npr. čestom plakanju, “smotanosti”, “stidljivosti”.

Znam da odnosi među ljudima i inače znaju da budu komplikvani. Šta je to što visoko senzitivnim osobama dodatno otežava život, kada su u pitanju odnosi sa bliskim ljudima: partner, porodica…?

Visokosenzitivni su veoma mnogo okrenuti potrebama drugih, bliskih naročito. Zato sebe mogu stavljati u drugi plan. To je jedan od problema.
Zatim, pošto imaju mogućnost da osete tuđa osećanja (na njih se preslikavaju osećanja drugih), ako je neko blizak recimo, neraspolođžn, ljut, možda depresivan, takav ce ubrzo postati i visokosenzitivan čovek.
Ako imaju osećaj pripadnosti i validnosti, visokosenzitivni mogu da budu odlični u svim ulogama. Krasi ih lojalnost, osećaj za potrebe drugih, intuicija, težnja ka rešenjima i mirom.
Međutim, ako se osećaju zanemarenim, ako im bližnji lepe etikete, lako mogu da odu u drugu od navedene krajnosti.

Kod kuće još i možemo da stvorimo neko podržavajuće okruženje. Ali, kako se “slažu” visoka osetljivost i posao?

Kakav posao leži visokosenzitivnim ljudima?

Pitanje koje me je sačekalo u inboksu.
Pitanje koje svi postavljamo sebi u nekom trenutku.
Pitanje koje roditelji visokosenzitivnih osnovaca i srednjoškolaca postavljaju pred odabir daljeg obrazovanja.
Čitala sam i čitala, slušala, gledala, pitala i sama, analizirala – i zaključila – treba da slušamo naš stomak (intuiciju).
Poželjno je uraditi profesionalnu orijentaciju kako bismo tačno znali koje su nam najjače strane.
Takođe, dešava se da ono za šta smo se školovali imamo potrebu da radimo na svoj način, pa se uglavnom preporučuje da sami sebe zaposlimo. Tako jedino i možemo da sami doziramo radne sate i izazove.
Smatra se da smo veoma kreativni (umetnost i sve što spada u hobi, a može doneti zaradu), da smo dobri savetnici (terapeuti, treneri, pedagozi, praktičari alternativnih načina isceljivanja).
Takođe, rad sa decom i odraslima u obrazovnim i pomagačkim profesijama (vaspitači, učitelji, profesori, instruktori, socijalani radnici, defektolozi), kao i sve medicinske struke mogu biti dobre za nas, pod uslovom da znamo da se zaštitimo od uticaja “teških ljudskih sudbina” na naš lični život.

Šta je tebi najteže padalo u poslovnom okruženju?

Ja sam vođena svojim darovima – talentom za pisanje, aktivnim slušanjem, okrenutosti ka rešenjima, empatijom – imala ideju da “doprinesem svojoj zemlji, pa i čitavom svetu”.
Izabrala sam studije novinarstva na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Nikako mi nije prijao. Našla sam se, sasvim slučajno, na obaveznoj praksi u izdavačkoj kući Ringier Axel Springer. I tu ostala osam godina, prvo kao novinarka, onda kao urednica, u izdanjima Blic, Blic žena, 24 sata i Optimist. Jako težak izbor za nekoga ko je visokosenzitivan, a pri tom, ne zna da je visokosenzitivan.
Kažu da sam bila dobra novinarka. Radila sam mnogo, ali glupo. Radila sam preko svojih mogućnosti, posao bez radnog vremena, sa mnogo sekundarne traumatizacije, bez jasnih podela zadataka, posao koji zahteva multitasking, obraz kao đon, večitu blagu agresiju, ciničnost, kritičnost, brzinu, hladnu glavu, često ravnodušnost.
Radila sam posao koji je bio u direktnoj suprotnosti sa mojom suštinom i senzitivnom prirodom. Telo me je upozoravalo, nisam ga slušala, sve dok nisam potpuno kolabirala i dala otkaz. Verovatno je tako moralo da bude. Taj posao me je formirao na neki način, doneo nekoliko prijatelja “zauvek” i svaki put kada sam u prilici napomenem da sam “Blicovo dete, ali onog Blica iz dvehiljaditih godina”.

Kako se postaviti i zaštititi sebe?

Poznato je da rad u velikim kompanijama i kolektivima većini visokosenzitivnih ne prija.
Prvo i osnovno za sve dalje je naučiti kako da se negujemo. Kada to postane naša rutina, onda će nam i svaki posao lakše padati.
Ja ne znam kako da se drugačije postavimo, sem da budemo ono sto jesmo. Zaštiti sebe možemo na bezbroj načina, ali se te tehnike uče. To je dugotrajan proces, ali ne i nemoguć.
Mogu, recimo, predložiti bilo koji vid pomoćnih grana lečenja, koje je priznalo naše Ministarstvo zdravlja.
Ili jednostavno, hajde da prvo naučimo da dišemo. Ili da se uzemljimo.

I za kraj, nešto što te nisam pitala, a želela bi da nam ispričaš?

Pomagači. Ljudi koji nam pomažu da prebrodimo krizu. I svi drugi – izabrani lekar, ginekolog, stomatolog, psihoterapeut moraju, ali moraju, da budu upoznati sa postojanjem visoke senzitivnosti. To znači da ih nije mrzelo da pročitaju brojne naučne radove na tu temu, dostupne baš svima na internetu. Postojanje ove karakteristike je naučno dokazano 1992. godine. Sada je 2020.
Apelujem na sve stručnjake koji rade sa decom i ljuduma da se informišu. I još nešto: apelujem na psihologe i psihoterapeute da jednom zauvek objasne da visoka senzitivnost nervnog sistema nije isto što i stidljivost, hipersenzitivnost, introvertnost i preosetljivost.

Ako u ovom tekstu prepoznajete sebe ili nekog bliskog, pozivam vas da posetite Vesnin website www.vesnamirilo.com