HR stručnjak i konsultant – Nataša Stamenković

Nataša Stamenković je konsultant i predavač na temu ljudskih resursa, čija je karijera počela u jednoj maloj seoskoj školi. I pored dosta poslovnih obaveza, uvek je u “niskom startu” za akciju, pa smo tako i ovaj intervju dogovorile i realizovale za samo 5 dana.

Ovo je njen profesionalni put u najkraćim crtama.
Radila je kao školski psiholog u jednoj seoskoj osnovnoj školi, a ubrzo zatim i kao industrijski psiholog u službi za BZNR. Odatle je napredovala do menadžera za interne komunikacije i korporativnu kulturu u PR sektoru, sve do pozicije HR Direktora – sve ovo u Farmaceutskoj kompaniji Zdravlje Actavis.
Narednih 5 godina provela je radeći kao HR Direktor u Carlsberg pivari, od čega 2 ipo godine kao HR Direktor Carlsberg Srbija Grupe, a još toliko kao HR Direktor SEE Regiona.
Zatim je 8 godina bila HR Direktor u NIS Gazpormneft-u, a nakon toga jedno kraće vreme COO Roaming Grupe.

Od aprila ove godine je promenila posao i počela skroz novi pravac u karijeri: konsultant i predavač na temu ljudskih resursa.

Verujem da je obrazovanje u oblasti psihologije ono što je pokrenulo vašu karijeru u ovom pravcu. Ali šta je ono što je pomoglo da ta karijera bude ovako uspešna?

Koliko je tu bilo dodatnih edukacija, ulaganja u neke veštine koje ne učimo u školi?

Psihologija je moja strast i znala sam još u osnovnoj školi da ću biti psiholog kad porastem. Nisam planirala da se bavim menadžerskim poslom, pa čak ni industrijskom psihologijom. Kada je došlo vreme da počinjem svoju karijeru, moj plan je bio da nađem posao kao školski psiholog jer je obrazovanje bila zona gde sam ja sebe videla. Taj plan se i ostvario. Počela sam kao školski psiholog na određeno vreme i menjala koleginicu koja je bila na odsustvu. To je trajalo samo godinu dana i tu godinu smatram “zlatnom godinom” u svojoj karijeri.

Taj posao nije bio atraktivan za okolinu jer je reč o seoskoj školi, a ja sam uživala svim čulima, svakog trena koji sam provela tamo.

Nažalost, ni tada od plate školskog psihologa pripravnika nije moglo da se živi pristojno, a meni je isticalo trajanje ugovora, pa sam razmišljala šta ću dalje.

Ovo se sve dešavalo devedesetih godina kada u Srbiji niste mogli da birate šta ćete raditi, nego ste radili ono malo poslova u ponudi na tržištu rada.

Meni se desilo da je za psihloga u jednom malom gradu na jugu Srbije bila otvorena samo jedna opcija – industrijski psiholog (koleginica je u to vreme napustila taj posao) u fabrici lekova. Nije mi bilo zanimljivo, ali je zarada bila fantastična, a fabrika je imala odličnu reputaciju. Tako sam ušla u privredu. Desilo mi se.
Brzo sam zavolela i taj posao i našla smisao i način da i tu budem pravi psiholog.
Prvi put sam shvatila da moram još mnogo da učim da bih radila dobro svoj posao neposredno pre privatizacije fabirke. Kada sam dobila poziciju HR Direktora, ništa nisam znala o tom poslu. Tako je krenulo svakodnevno učenje koje nikada nije prestalo.

Ja i danas učim svakoga dana, jer je obrazovanje i dalje “moja zona” u kojoj uživam da rastem.

Danas je deo mog posla da obučavam druge ljude u oblasti HR-a, menadžementa i lideršipa. Tako se vraćam u oblast obrazovanja, samo sada iz jedne druge perspektive u odnosu na onu sa početka moje karijere.

Često imam prilike da čujem od ljudi koji su završili školu, fakultet u nekoj oblasti da je to njihovo zanimanje, i da ne žele da rade posao koji nije u struci. Koliko je dobro insistirati na tome?

Nikada unapred ne znamo da li je takva isključivost dobra ili ne, za nečiju karijeru i život. Ali sigurna sam da je ograničavanje izbornih opcija potpuno nekoristno. Sve manje će ljudi raditi ono za šta su se školovali, jer naš obrazovni sistem ne generiše profile koji su potrebni brzo rastućem tržištu rada.
Već imamo poslove za koje ne postoji formalno obrazovanje, a biće ih sve više i više. Nema više ni oštrih ni jasnih linija između zanimanja, kao što je to bilo ranijih godina.

Za mnoge poslove danas nije bitno koju diplomu ima čovek, već koje veštine i kompetencije ima. Zato je važno da ljudi budu otvoreni za nove mogućnosti i opcije koje nudi tržište rada.

Imamo čitave generacije ljudi koji su se školovali u analognom svetu, a danas moraju da žive i rade u digitalnom. Po vašem iskustvu, koliko su oni spremni da se prilagode, da usvoje nova znanja i veštine?

Mislim da to zavisi od osobe. Nema tu mesta za generalizacije. Neki ljudi su se prilagodili brzo, a neki neće nikada. To da li pripadaju jednoj ili drugoj grupi značajno utiče ne samo na njhovu karijeru, nego i na život uopšte. Korona kriza nam je pokazala da ukoliko niste “digitalno pismeni” ne možete ni u samoposluzi da kupite hleb kada niste u stanju da napustite svoj dom.

A koliko su se poslodavci u Srbiji prilagodili ovom novom vremenu?

I ovde ne bih generalizovala. Oni koji su agilni, fleksibilni i otvoreni za rast, brzo se prilagode i oni budu “trendseteri”. Sve manje srećem poslodavce i radna okruženja koja se drže starih principa poslovanja, jer okruženje vam to ne dozvoljava.

Koje su to veštine koje bi, po vama, trebalo da nauči i razvije svako ko iole ozbiljno razmišlja o tome da gradi uspešnu karijeru u 21. veku?

Kaže se da je intuicija veština budućnosti, ali ja verujem da su veštine komunikacije ključne. Komunikacija sa sobom i sa drugima. Naravno, već sam pomenula – digitalna pismenost koja nije više stvar izbora, već nužnost.

Možete li da nam otkrijete neku “insajdersku” informaciju, šta je to što bi vama kao HR ekspertu bilo presudno da nečiju prijavu (CV, motivaciono pismo) pročitate do kraja?

Sve što ostavlja utisak da u tom CV-u ima nešto drugačije od drugih. Ako osetim različitost, makar i u stilu pisanja, čitam do kraja.

Da li iz prijave može da se vidi kad je napisana s pažnjom i namerom, a kad je copy/paste koji kandidat šalje redom na sve oglase?

Naravno da se vidi. Danas je popularno da se skidaju gotovi formati sa nekih sajtova, a vidim da je pisanje CV od strane eksperata postao nekim ljudima posao. To se i vidi i oseća. A to je greška.

CV treba da bude ilustracija onoga po čemu ste drugačiji kandidat od ostalih, a najčešće se pišu po “kalupu”. Personalizovani CV daje daleko više informacija od “savršenih gotovih” formata.

Kažu da, prema nekim istraživanjima, muškarci bez problema konkurišu na poslove ako ispunjavaju 65% uslova. Žene su nesigurne, čak i kada ispunjavaju sve što se traži u oglasu.

Međutim, oglasi su često tako napisani, da prosto moramo da se zapitamo koliko je uopšte realno, i očekivano, da poslodavac nađe kandidata koji ispunjava baš sve što tamo piše?

To je tačno. Ovo je postalo trend. Kao da se poslodavci utrkuju da naprave što komplikovaniji i što manje jasan oglas, verujem da bi predstavili “kompleksnost i značaj posla” koji oglašavaju. Ovim oglas gubi smisao, jer samo odbija kvalitetne kandidate.

Oglas treba da opisuje idealnog kandidata, ali to je preraslo u prepisivanje Opisa poslova ili kreiranje što kompleksnijeg sadržaja da bi se kompanija predstavila kao ozbiljna.
Nisam sigurna u procente koje ste naveli kada je reč o obrascu ponašanja žena i muškaraca pri apliciranju za posao, ali verujem da to ima smisla iz kulturoloških razlika i tradicionalne uloge žena, koje su tek “od skora” na tržištu rada.

Ja sam, recimo, došla na ideju da naučim ljude kako da pišu prijave za posao koristeći copywriting tehnike i alate. Možda bi pomoglo da se i poslodavci edukuju malo u toj oblasti, pa da oglasi za posao zaista budu prava slika onoga što možemo da očekujemo od posla samog?

Slažem se. Oglase za posao pišu regruteri. Nekada su pod pritiskom menadžera, koji insistiraju da oglas ima određeni sadržaj, a nekada prevedu korporativni tekst koji uopšte ne odgovara našem tržištu.

Svakako treba da se promisli, jer ima puno prostora za napredak u ovoj oblasti.

U poslednje vreme sve više javno govorimo i o položaju žena na tržištu rada, koji često zna da bude otežan raznim okolnostima. Ali ponekad imam utisak i da same sebe na neki način diskriminišemo, i da smo spremne da odustanemo pre nego što i pokušamo – da tražimo povišicu, unapređenje, bolji posao…

Imate li savet, ideju kako da to prevaziđemo? Može li nešto da bude naša prednost?

Rodna ravnopravnost nije samo tema naseg tržišta rada nego cele Evrope, pa i sveta….
U našem okruženju tek se pojavljuju primeri da žena zarađuje više od svog partnera, da je priznata njena karijera kao životni kavlitet, čak iako se nije ostvarila kao majka. Ni daleko naprednija društva od nas nisu ovaj problem rešila.
Mi u ovde grešimo jer se borimo za rodnu ravnopravnost uvodeći “kvote” tj. obavezan broj ženskih menadžera, poslanika… umesto da se kroz obrazovanje žena borimo za jednake mogućnosti.

Digitalizaicja i automatizacija sve više olakšavaju poslove, pa fizička snaga nije faktor izbora kandidata ni za poslove koji se smatraju tradicionalno muškim. Ali mi nemamo dovoljan broj žena u tim obrazovnim profilima (tehnicke nauke, pre svega).

Pošto mene prate uglavnom žene, koje bi da promene posao ili karijeru, ali se u isto vreme i pribojavaju promene jer misle da imaju prmalo iskustva, ili previše godina, imate li neki savet za njih? Da li zasta postoji neki momenat kad treba da kažemo: E, sad je kasno, sedi tu gde si i čekaj penziju?

Mogu samo svojim primerom da kažem da nikada nije kasno. Svako ima svoj trenutak. Ja sam izgleda odabrala da to bude 2020. godina, koju ćemo pamtiti po neizvesnosti i strahu.
Za ostvarenje snova nije nikada kasno. Ne znamo koji je to pravi trenutak, kao ni za druge krupne odluke u životu. To je onda kada vi mislite da je prvo vreme. Ljudi treba da kreiraju svoj život tako da se svakoga dana osećaju dobro. Većina je pre sklona da trpi i da ostaje u tačkama i na mestima, sa ljudima koji čine da se osećaju loše. Ali i to je stvar izbora. Uvek može drugačije.

Danas se živi drugačije, i ako ste se pre par decenija sa 50 godina života već spremali za penziju, danas nije neobično da je to vreme da promenite pravac u svojoj karijeri. Recepata nema, ljudi treba da slušaju svoje srce.

Ako možete da radite posao zbog koga ujutru jedva čekate da ustanete iz kreveta, učinite sve da ga imate, makar i da je manje plaćen. Jer dobar osećaj nema cenu.

Često su novac i sigurnost dve stvari zbog kojih smo ukopani i ne idemo dalje. Ne samo u poslu, nego i u drugim oblastima života. Ljudi (a naročito žene) zaborave na svoje snove, pa žive po tuđim receptima.

I za kraj, nešto što vas nisam pitala, a želite da nam ispričate?

Možda samo da podsetim na poslovicu da je u našim životima jedina konstanta promena. Sve oko nas se menja neverovatnom brzinom, pa ako se mi ne menjamo onda ustvari idemo unazad.
Ali ako uspete da promenite sebe, možda nećete morati da menjate posao… Možda je to bezbedniji način da pokrenete lanac promena u svom životu i karijeri?