Proputovati svet

Danas možda aktuelnija tema nego ikad. Neki razmišljamo o svojim željama i pravimo planove kako da ih jednom ostvarimo. A neki se prisećaju svih tih fantastičnih mesta na kojima su bili, i tako prikupljaju energiju da opstanu u ovim, recimo, neuobičajenim vremenima.
Ključno pitanje je uvek bilo: kako to sebi pruštiti? Jedan od načina je da nađeš posao koji će ti to omogućiti. Da li i o tome razmišljaju ljudi koji izaberu zanimanje pilota, stjuardese, radnika na kruzeru?
I kako zaista izgleda raditi na takvom mestu?
O izazovima i blagodetima rada na kruzeru pričala nam je Katarina Knežević.

Otkud uopšte ideja da se prijaviš za taj posao?

Interesantno je da ranije nisam ni razmišljala o radu na kruzeru. Posle nekoliko godina provedenih na Crnogorskom primorju, želela sam da karijeru gradim u Beogradu. Međutim, to nije išlo kako sam zamišljala, pa sam prihvatila predlog prijatelja da apliciramo za posao na kruzeru. I moram priznati da nisam ni slutila da ću kroz par meseci već ploviti.

Kako je tekao proces selekcije?

Aplicirali smo u agenciji koja se bavi zapošljavanjem na kruzerima. Kroz par dana su nam ponudili da idemo na intervju za Disney Cruise Line. U to vreme Disney kompanija je proširila flotu još jednim brodom koji je tek trebalo da zaplovi. Recimo da smo sasvim slučajno aplicirali u pravo vreme.
Diploma Više škole koju posedujem i višegodišnje radno iskustvo u hotelijerstvu su svakako pomogli pri selekciji, kao i na samom razgovoru za posao.
Disney važi za jednu od najboljih kompanija u cruise industriji, pa je tako i intervju bio ozbiljan i detaljan.

Da li postoje neke posebne procedure i zahtevi za rad na kruzeru?

Naravno. Rad na kruzeru se razlikuje od rada na zemlji jer smo svi zaposleni, pored svojih radnih obaveza istovremeno odgovorni za bezbednost gostiju. Kao što na zemlji intervencije obavljaju policija ili vartrogasci, u slučaju opasnosti na brodu, za to smo zaduženi mi, zaposleni. Samim tim svi moraju proći treninge, obuke i položiti određene testove, kako bi u slučaju opasnosti mogli da pomognu drugima. Pored toga, osmeh je “must have” i naravno sposobnost rada u velikom timu.

Kako su tvoja porodica i prijatelji prihvatili tu odluku?

Porodica i prijatelji su me podržali od samog početka. Moram priznati neki od njih su bili uzbuđeniji od mene. Imala sam tremu, a pomalo i strah jer nisam znala šta me čeka, dok su moji najbliži bili presrećni što ću posetiti neke egzotične destinacije.

Kakvi su ti bili prvi dani na radnom mestu? Kako je teklo prilagodjavanje?

Rekla bih da sam imala puno sreće baš što se tiče početka. Ukrcala sam se na brod koji je tek izašao iz brodogradilišta. Više od mesec dana smo bili usidreni, imali treninge, upoznavali se sa kompanijom, poslom, životom na brodu, jedni sa drugima. Tako sam imala dovoljno vremena da se priviknem na sredinu, pre nego što smo zaplovili po prvi put.
Prilagođavanju su takođe pomogli divni ljudi koje sam upoznala na brodu. Za kratko vreme smo jedni drugima bili kao porodica.

Opiši nam kako izgleda jedan prosečan dan na brodu?

Dan počinje oko 7h jer u 7:30h već treba da sam na radnom mestu. Radije spavam duže i preskačem doručak.

Od ranog jutra se podrazumeva da smo nasmejani i raspoloženi za priču sa gostima i pružanje izuzetne usluge. Tako sve do 10:45h kada je pauza za ručak od 45 minuta. Svako juri da obavi ono što može, dobra organizacija je neophodna jer slobodnog vremena nema puno.

Ja obično žurim u vešeraj da pokupim čistu uniformu, kako bih tokom sledeće pauze imala više vremena za odmor. Od 11h se služi ručak u menzi za zaposlene. Red je predug. Sektor u kom radim je najbrojniji i svi imaju pauzu za ručak u isto vreme. Radije čekam poslednjih 15 minuta pauze i tada brzinski prezalogajim nešto.

Od 11:30h sam ponovo nasmejana pred gostima. Otprilike 14:30h je vreme kada počinje druga pauza. Žurim u kabinu i trudim se da zaspim u najkraćem roku jer me alarm budi u 16:20 da bih u 17h opet bila na radnom mestu. Večera se služi a la carte i uglavnom je trčanje jer smo ograničeni vremenom. Dešava se da gosti dodju kasno, jer su na odmoru i ne gledaju na sat, što dodatno stvara stres i jurnjavu.

Oko 23h konačno mogu da se opustim. Večeram i kao najbolji stress relive pijem piće u baru sa kolegama, prijateljima, partnerom. Međutim, ni to ne traje dugo, jer moram da napunim baterije za sutra. Najkasnije oko 1:30h sam u krevetu.
Na brodu se ne spava puno ali ja sam mogla da se naviknem na taj ritam.
Raspored je znatno rasterećeniji ako u toku dana imam slobodno vreme, doručak ili ručak. U tom slučaju radno vreme počinje oko 6h ujutru i traje do 11:30h bez pauze. A onda do 14h-15h uživam na nekom prelepom mestu van broda.
Posebna motivacija od strane menadzmenta bilo je ekstra slobodno vreme za one koje gosti nagrade najboljom ocenom za pruženu uslugu tokom kruza. Neretko se dešavalo da sam imala slobodno ceo dan.

Kako se isključiš i odmoriš, kad su ti posao i kuća na istom mestu?

Ustvari nije bilo tako teško. Kada smo slobodni isključivo se krećemo prostorijama za zaposlene, gde je gostima pristup zabranjen, kao što i mi ne smemo da zalazimo u njihove odaje.

Tu se organizuju žurke pod otvorenim nebom, prikazivanje novih Diznijevih filmova za kolektiv, kvizovi, bingo, a posedujemo i bar, biblioteku, teretanu, bilijar, stoni fudbal, kao i sobu sa video i drugim vrstama igara za razonodu.

Pred početak narednog kruza menadžer zadužen za aktivnosti zaposlenih napravi raspored tako da možemo kvalitetno da isplaniramo slobodno vreme. I baš te aktivnosti posle posla su nešto čemu se radujemo i što nas motiviše da preguramo duge sate na poslu.

Šta ti je najteže palo u prilagodjavanju na taj način života?

Najteže mi je palo prilagodjavanje na raspored. Dešavalo se da sam morala da radim ceo dan što znači da nisam imala vremena za izlazak, a brod je na nekoj prelepoj destinaciji gde se ne vraćamo do kraja mog ugovora. Morala sam dobro da se motivišem da bih prebolela što sam “zarobljena” na radnom mestu umesto da uživam na nekoj egzotičnoj plaži, na primer. Bez obzira na sve, raspored mora da se poštuje.

A šta ti je bilo baš sjajno?

Sjajno je bilo što sam imala prilike da služim VIP goste, kao što su Američki glumci i sportisti. Fenomenalno je takodje što se sa gostima zbližiš za to vreme koliko traje kruz, pa svaki sledeći put žele da ih ponovo služiš. Sa mnogima sam ostala u kontaktu. Neprocenjivo je raditi sa ljudima iz celog sveta i deliti isti životni prostor, mogu da kažem da imam prijatelje širom sveta. Spektakularno je bilo obići neka mesta o kojima sam pre mogla samo da maštam.

Najzanimljivija destinacija na koju si putovala je?

Teško mi je da izdvojim jednu. U svakoj luci sam imala omiljeno mesto gde bih išla, naravno kada je slobodno vreme to dozvoljavalo. Na Karibima, kuda je brod na kom sam bila plovio, ima bezbroj prelepih plaza koje sam volela da obilazim.
Interesantna je “Maho Beach” ili kako je jos zovu “Airport Beach” na St. Martinu koja je tik uz aerodrom. Dok se kupaš ili ispijaš piće u kafiću, imaš prelep pogled na avione koji sleću.
Uživala sam na jednoj od 5 najlepših plaža na svetu, “Magens Bay” na St. Thomasu. Bilo mi je jako interesantno da vidim “Montego Bay” na Jamajci, jer se pominje u pesmi koju sam slušala kao mala. Oduševili su me beli pesak i tirkizno more plaže “Trunk Bay”-a na St. John-u.

Kako se boriš sa zahtevnim gostima?

Iskreno, za sedam godina rada na kruzeru više sam se susretala sa zahtevnim nego sa jednostavnim gostima. Po prirodi sam jako strpljiva i puna razumevanja tako da nisam imala problema sa tim.

Uostalom, u redu je biti zahtevan, za pare koje izdvoje za sedmodnevno krstarenje. Bez obzira, kod mene su svi gosti imali isti tretman. A one generalno nezadovoljne, sam pokušavala da osvojim osmehom, dok sam sebe u mislima motivisala nekim ličnim zadovoljstvima.

Ispričaj nam neku zanimljivu anegdotu sa putovanja?

Najzanimljivije je bilo kada smo prvi put zaplovili, iz Nemačke ka Americi. Put je trajao 11 dana preko Atlantika. Bila je to prva večera koju sam radila sa gostima. More je bilo nemirno i imala sam takvu mučninu, da sam mislila da uopšte boravak na brodu nije za mene i da ću se u prvoj luci iskrcati i vratiti kući! Bilo mi je loše do te mere da nisam verovala da ljudi plaćaju za mučenje na talasima. Već sutradan mi je bilo bolje.
Na brodu sam doživela i dva uragana. “Sandy” nas je stigao na putu ka Floridi, talasi su nestvarno ljuljali brod ali niko nije paničio i bili smo bezbedni.
Drugi je bio “Irma”, kada smo se nedelju dana krili u Meksičkom zalivu gde smo bili na sigurnom. Tada je posada imala ceo brod samo za sebe.

 

Nešto što te nisam pitala, a želiš da nam ispričaš?

Želela bih da napomenem da sam na brod otišla sa punih 28 godina i da ustvari ne postoji neki “age limit”. Za sve one koji misle da je kasno, nije! Ja sam posle 7 godina teška srca dala otkaz i radujem se nekim novim iskustvima na čvrstom tlu, ali će mi brodski život svakako nedostajati. Ipak mi je jako prijao. Tek kada sam sumirala celokupno iskustvo, vreme koje sam tamo provela je proletelo a bilo je beskrajno zabavno i zauvek će ostati kao neverovatno životno iskustvo.

Iz tog razloga sam počela da pišem blog o radu na kruzeru i mom iskustvu, pa svi oni koje zanima kako je putovati od luke do luke, bez pakovanja kofera mogu da me zaprate na @travelwithkaya. Rado ću odgovoriti i na pitanja u vezi sa životom na kruzeru i dati savete onima koji svoju avanturu tek počinju.

Instagram: @travelwithkaya