Energija koja leči – Jelena Lacmanović
Jelena Lacmanović uskoro puni 32 godine. Po vokaciji Magistar komunikologije, a u poslednje 4 godine radi i uživa u svom poslu masera – terapeuta. Ponosna vlasnica oaze mira i zdravlja: salon „Antogacija V“ na Novom Beogradu. Neobična kombinacija. Jelenina priča počinje ovako …
Šta ćeš biti kad porasteš?
Od svoje treće godine sam na pitanje: “Šta ćeš biti kad porasteš?“ uvek imala isti odgovor, „Biću doktor“. Potreba da pomognem nekom drugom, humanost, ekstremna empatija bili su sastavni deo moje ličnosti od starta, a fascinacija belim mantilom postala je zvezda vodilja. Ljubav prema medicini sam osećala neosporno, divila sam se svim medicinskim radnicima. Ali najveću motivaciju za sticanje diplome doktora sam imala zbog tetke, mamine mlađe rođene sestre, koja je bila jako bolesna otkad znam za sebe. Tetka se definiše kao treći roditelj, u mom slučaju, ona je to bila sigurno.
Kakav je uticaj ona imala na tvoj izbor?
Žena zmaj, dama i mangup, istovremeno, dostojanstvena, sa stilom i UVEK nasmejana. Njena energija, smisao za humor, snaga, volja za životom, borbenost, mudrost ostavile su neizbrisiv trag u mom životu. Zvala sam je Fenix, jer se često dizala „iz pepela“, bukvalno, zbog veoma teške i retke dijagnoze sa kojom je živela skoro tri decenije.
Bile smo iste. Bila mi je najbolji drug. Bila mi je dragocena. Bila je retka. Bila je ponosna na mene, na sva moja dostignuća. Bila je ponosna na naš odnos, baš kao i ja.
Ona je prepoznala moj talenat i uvek mi je govorila: “Hajde pozavršavaj te škole pa da me izlečiš konačno. Biću tvoj prvi pacijent.“ Prepoznala je energiju koju imam, smatrala je istu lekovitom. Često mi je posle masaža kod nje ili mene kući (nekad čak i na famiijarnim slavljima) govorila: “Ti si moje ČUDO. Progledala sam. Ne treba mi terapija kad me tvoje ruke dotaknu. Ti si moj doktor. Jedva čekam da svi ljudi postanu svedoci tvoje energije“.
Zbog svega navedenog dala sam sebi „zadatak“ da joj pomognem.
Čini se da je srednja medicinska škola bila je logičan izbor?
Da, istrajno i nepokolebljivo upisla sam srednju medicinsku školu u Zemunu (na opšte zaprepašćenje mojih roditelja). Nadali su se i očekivali da upišem gimnaziju nakon osnovne škole, koju sam završila kao odličan đak, pa je za njih taj korak bio nekako logičan. Vodila sam se idejom i ciljem da mi ta škola bude odlična odskočna daska za dalje, da bude mesto gde ću steći predznanje za studije na medicinskom fakultetu. Završila sam medicinsku srednju kao đak generacije, kao jedan od najtalentovanijih đaka koji su prošli kroz tu školu. Ali, …
Čemu te je sve ta škola naučila?
Zahvalna sam veoma na iskustvu koje sam stekla u toj školi, na svemu naučenom, ali prvenstveno sam zahvalna što me je dodatno naučila da cenim zdravlje, da ga ne podrazumevam. Na svakodnevnim praksama sam bila izložena svemu, veoma transparentno, želela sam tako. A onda sam shvatila da moja ideologija koju sam konstruisala u glavi nema dodirnih tačaka sa onim u realnosti u medicinskoj branši kod nas u Beogradu, Srbiji. Razočarala sam se. Teška srca donela sam odluku da napustim medicinu i posvetim se drugoj branši. Tako je i bilo.
Kakva je bila reakcija okoline na tu odluku? Kako je tetka reagovala?
Samo je rekla sa osmehom: “Ne sumnjam da znaš šta radiš, a nas dve ćemo smisliti nešto“. Sa ove vremenske distance znam da je znala da ću se vratiti medicini. Jednom mi je rekla da bi volela da otvorim ordinaciju i da mi ona bude sekretarica.
Upisala si Fakultet za medije i komunikacije. Zašto baš to?
Oduvek sam bila komunikativna, lako sam sklapala poznanstva, imala liderske sposobnosti. Nisam imala tremu od javnog nastupa, lepo sam pisala i nekako je došlo spontano. Oduševio me je taj svet, potpuno drugačiji od onog iz kog sam došla. Trebalo mi je neko vreme da se snađem, ali uspela sam. Raskoš, šanse, kreativnost, događaji, press konferencije, PR, kontakti … sve mi je bilo interesantno. Mnogo sam i učila i naučila. Fakultet sam završila sa ocenom 10, a magistarske studije sa ocenom 9,3.
Kakvo si iskustvo imala sa zaposlenjem, nakon završenog fakulteta?
Usledili su angažmani u sektoru marketinga u nekoliko kompanija, a sve su veoma jake i poznate u Beogradu. Odlazila sam sa svakog posla zbog neispoštovanog dogovora od strane poslodavaca ili političkih ili seksualnih insinuacija, a moje vaspitanje se potpuno kosi sa svim što nije ispravno.
Sedam godina sam provela u tom svetu, strpljivo čekajući da se stvari promene na bolje.
Nisam shvatala da sam ja ta koja ipak mora da preduzme nešto da bi se stvari promenile.
I pored dinamičnih i zahtevnih poslova, našla si vremena da neguješ svoju pravu ljubav: brigu o zdravlju
Da, ono što je interesantno u celoj priči jeste da sam se ja u međuvremenu edukovala i za masera/terapeuta i da sam uporedo sa postojećim angažmanima u sektoru marketinga honorarno radila u salonu za masažu kod prijateljice. Ne zbog potrebe u finansijskom smislu, nisam imala te probleme, već samo zato što sam uživala dok masiram.
Šta je bio prelomni trenutaku tvojoj karijeri?
2016. godina. Sećam se momenta dok sedim u kancelariji u poslednjoj firmi u kojoj sam radila u marketingu, u kojem postajem anksiozna. Kako ujutru treba da ustanem i krenem na posao meni se plače, postajem nervozna, imam osećaj ozbiljne nelagodnosti u stomaku. Dok boravim u kancelariji ne želim da razgovaram ni sa kim, svi mi smetaju, enterijer me guši, imam tahikardiju, jednostavno neobjašnjivo se loše osećam.
Uporedo sa tim, dok boravim kod prijateljice u salonu i radim masaže osećam se ispunjeno, ništa mi nije teško, sve radim poletno, sa lakoćom i entuzijazmom. Shvatila sam poruku.
Te 2016. godine u februaru otišla je moja Vesna (tetka). Veoma teško sam podnela njenu smrt. Nisam dugo mogla da se pomirim sa tim, bila sam ljuta, bilo mi je neshvatljivo. Tokom svih decenija njene borbe sa bolešću uspela sam u nameri da joj pomognem, bila sam joj terapeut, „doktor“. Uvek mi je govorila, a posebno tokom i posle fakulteta: “Ti si moj doktor, pusti papir“ znajući da sam ja podsvesvno osećala krivicu što sam pobegla od medicine. Na taj način mi je dala do znanja da se ne opterećujem. Ali nisam uspela da usporim njen odlazak, nisam je izlečila.
I to je bila prekretnica. Njen odlazak je bio meni znak da moram da izađem iz „zone komfora“ i vratim se sebi.
Kako je izgledao tvoj izlazak iz “zone komfora”?
Nekoliko meseci kasnije odvažno sam dala otkaz i u oktobru te iste godine odvažila se da otvorim svoj salon za profesionalnu masažu. Smatram to svojim najboljim potezom u životu. Napravila sam divno, veliko, svečano otvaranje i krenula. Roditelji i dečko su mi bili, kao i uvek, najveća podrška.
Danas, skoro 4 godine kasnije, imam sjajnu stalnu klijentelu, i novu koja se sve više širi. Siniša Ubović, glumac i trener ličnog razvoja, Luka Raco, glumac i maneken, Aleksa Jelić, muzičar i baletski igrač, Miloš Mićović, maneken i bivši mister, samo su neki od zadovoljnih i stalnih klijenata, koji su među javnim ličnostima.
I svi su mi rekli isto „Tvoji tretmani nisu klasične masaže, ti imaš energiju“. Veoma volim svoj posao, iskreno me usrećuje, inspiriše da budem kreativna. Negujem svoje klijente i kroz terapije i tretmane i kroz odnos i poštovanje, jer sam sa mnogima postala prijatelj. Moja mala oaza mira i zdravlja nosi naziv Antogacija V.
Ispričaj nam kako je tvoj salon dobio ime
Da bih odgovorila na ovo pitanje moram da se vratim na početak priče …
Od svoje treće godine sam na pitanje: “Šta ćeš biti kad porasteš?“ uvek imala isti odgovor, „Biću doktor“. Potreba da pomognem nekom drugom, humanost, ekstremna empatija bili su sastavni deo moje ličnosti od starta, a fascinacija belim mantilom postala je zvezda vodilja.
Drugo pitanje koje s nadovezivalo na temu bilo je: “A gde ćeš raditi? U nekom kliničkom centru, bolnici, domu zdravlja?”
Odgovarala sam odrično i veoma odlučno: “Ne, imaću svoju ordinaciju i zvaće se ANTOGACIJA”.
Porodična prijateljica, koja je bila fascinirana mojom odlučnošću sa samo 3 godine, mi je tada ubrzo nakon ovog razgovora napravila moju prvu ID karticu, koju smo sačuvali u kući, ali na postojanje iste s godinama zaboravili …
Kad je došlo vreme da se osmisli ime za salon sećam se da sam sedela u kući i razgovarala sa roditeljima i dečkom na tu temu. Postojali su različiti predlozi. Nijedan mi se nije dopao. U jednom momentu, kao grom iz vedra neba, samo mi je sinulo. Ustala sam i rekla: “Rešila sam. Zvaće se ANTOGACIJA.“ Svi su se nasmejali, shvatili simboliku i jednoglasno mi dali podršku. Dodala sam: “Ali ne samo ANTOGACIJA, već ANTOGACIJA V“. Ne, nije rimski broj pet u pitanju, u pitanju je Vesnin inicijal. Htela sam da i u imenu postoji posveta.
Bilo mi je potrebno 25 godina, ali otvorila sam je … Nisam doktor, ali pomažem i doprinosim kvalitetu zdravlja ljudi što smatram svojom životnom misijom. Koliko god da sam bežala od medicine i završila drugi fakultet, stalno su me svi putevi vodili ka njoj.
16. oktobra 2016. sam rešila da se prepustim i nisam pogrešila, tvrdim, otvorila sam “Antogaciju V”.
Da li misliš da je taj izlazak iz “zone komfora” zapravo ulazak u zonu gde smo baš ono što treba da budemo?
Jako verujem u sudbinu i u to da svako od nas ima svoj put. Verujem u energiju i u ono: “Kako zračiš, tako privlačiš“. Verujem u dobro. Verujem u dobrotu. Verujem u sebe. Verujem da su godine samo broj i da nikad nije nije kasno da se odvažiš. Verujem da se sve dešava sa razlogom i da ne postoji slučajnost. Zahvalna sam na svemu što imam, na svim iskustvima, na tome kakva sam osoba postala. Srećna sam što sam u skladu sa sobom, svojim uverenjima i željama. Ponosna sam što sam sve postigla sama, isključivo svojim radom i trudom. U životu nemamo pravo da ne pružimo šansu bilo kojoj svojoj želji, stoga ne treba pustiti strahu da ovlada nama. Ambiciozno idem napred u nove pobede sa novim ciljem da moj mali salon postane zdravstveni centar jednog dana. Znam da me moja Vesna čuva odozgo, da je nisam izneverila i da imam njen blagoslov. Jedino mi je žao što mi sad nije sekretarica.
Imaš li neku poruku za kraj?
Poruka – ne odustaj i sanjaj! Dream big.
Prošle godine tokom renoviranja stana sačeka me izenađenje u povratku sa posla. Mama je pronašla moju prvu ID karticu. Divna igra sudbine. Sad stoji uramljena u salonu i svaki put kad je pogledam shvatim da je u životu sve moguće samo ako jako želiš.
Jelenu Lacmanović možete da zapratite i na društvenim mrežma:
Facebook
Instagram
Od Jelene sam još saznala da je istraživala na Internetu, ali da reč Antogacija nema nikakvo značenje.
Zaključak se sam nameće: naše želje, planovi, ciljevi, često nemaju značenje i smisao za ostatak sveta. Važno je da nama budu jasni i razumljivi, to je na kraju jedino što se računa.