Koliko je neverbalna komunikacija važna na razgovoru za posao

Kad počneš pripremu za poslovni intervju, o čemu najviše vodiš računa? Možda razmišljaš o tome kako će teći razgovor, kakva pitanja da očekuješ, hoćeš li znati da kažeš prave stvari. Ili je fokus na organizacionim stvarima: šta da obučeš, gde u blizini možeš da parkiraš, kako da se organizuješ na trenutnom poslu? Verovatno ti nije ni na kraj pameti da misliš o rukovanju, gestikulaciji i boji glasa, zar ne?

Albert Mehrabian, profesor psihologije na Univerzitetu Kalifornija, veliki deo svoje karijere posvetio je izučavanju neverbalne komunikacije. Po njegovim istraživanjima, govor tela nosi 55% tvoje poruke, glas i način pričanja 38%, a sadržaj onoga što izgovoriš – samo 7%. U praksi, to znači da tvoja pojava najpre mora da bude prijatna nečijem oku i uhu, da bi se mentalno i emotivno uključio u razgovor. Da li sada imaš malo jasniju sliku o tome koliko neverbalna komunikacija može da bude značajna za tvoj karijerni put?

Šta sve čini neverbalnu komunikaciju?

Manje više sve – od ulaska u prostoriju, rukovanja, predstavljanja, pa do toga kakav ti je položaj tela, šta radiš sa rukama i gledaš li sagovornika u oči. Gestikulacija, mimika, pogled i izraz lica šalju sagovorniku određenu poruku. I verovatno ne želiš da bude pogrešno protumačena, jel da?

Pa hajde da vidimo šta je to što može da radi za tebe

Prvi susret, i prilka za prvi utisak, obično je ulazak u kancelariju. Stisak ruke pri rukovanju treba da bude opušten i čvrst. Ako se uz to nasmešiš i pogledaš u oči osobu sa kojom se upoznaješ, može se reći da si dobro počela.

Kad se smestiš u stolicu, trudi se da sediš uspravno i da ti kičma bude prava. Nećeš pogrešiti ako se malo nagneš unapred, prema sagovorniku. To odaje utisak da si zainteresovana da čuješ ono što ima da ti kaže. A na razgovoru za posao aktivno slušanje je važno i korisno, da bi taj razgovor išao u dobrom pravcu.

Šta da radiš sa rukama?

Možda je lakše da prvo nabrojimo ono što ne treba da radiš: da grickaš nokte, uvrćeš kosu, vrtiš olovku po prstima (ili još gore, klikćeš ili kuckaš po stolu).
Nemoj da ih prekrštaš, stežeš u pesnike, ali ni da mnogo mlataraš rukama dok pričaš.

Naravno da postoje i gestovi koji su poželjni, i koji mogu na dobar način da istaknu ono o čemu govoriš. To su uglavnom pokreti ruku sa dlanovima okrenutim na gore, koji simbolizuju otvorenost i iskrenost.

Ako primetiš da gestikulacija ne ide u smeru koji ti se dopada, možeš jednostavno da prekrstiš ruke u krilu.

Photo by Karolina Grabowska from Pexels

Održavaj kontak očima

Često se dešava da na intervjuu preko puta sebe imaš dva ili tri sagovornika. Bez obzira da li svi postavljaju pitanja, ili neki od njih samo sede i prate razgovor, trudi se da podjednaku pažnju posvetiš svakom od njih.

Osmeh, iskren i prijatan, obično izaziva pozitivnu reakciju i sa druge strane. Nekako je prirodno da se osmehom i uzvrati, zar ne? A to onda čitavu komunikaciju omekšava i sagovornici postaju pristupačniji jedni drugima.

Koliko veruješ u svoj glas?

Još jedan moćan alat, koji verovatno ne koristiš ni približno koliko bi mogla, jeste tvoj glas. Nije jednostavno ovladati njegovom bojom, visinom, intonacijom, ali je korisno. Brzina kojom pričaš, akcentovanje, pauze – to je u govoru isto što i interpunkcija u pisanju.

I sad zamisli rečenicu bez velikog slova, tačke i zareza. Koliko bi takvih rečenica pročitala, pre nego što odustaneš od teksta?

Neki ljudi se rode kao dobri govornici. Svi ostali mogu (i trebalo bi) da navežbaju tu veštinu.
Glasne žice su mišići koji mogu da se zagreju, rastegnu i budu u formi kao i svi ostali mišići u tvom telu. Za njihovo razgibavanje koriste se vežbe

• disanja
• raspevavanja
• dikcije
• artikulacije

Za početak možeš da se snimiš telefonom: neki razgovor, čitanje teksta, bilo šta. Preslušaj snimak, i pokušaj da definišeš šta je to što voliš u svom glasu, a šta bi volela da zvuči drugačije.
Pregršt saveta na ovu temu možeš da pronađeš kod Ivane Branković. Pročitaj intervju koji sam radila sa njom, a tu ćeš naći i link do njenog Instagram profila.

Vežbanjem i svesnim praktikovanjem neverbalne komunikacije ojačaćeš i svoje samopuzdanje.

Možda bi to mogao da bude dobar način da se rešiš treme ili je bar svedeš na podnošljivu meru, zar ne?

Sam razgovor za posao je u neku ruku i javni nastup, i ispit, i dijalog

A to je samo jedna prilika gde neverbalna komunikacija može da radi za tebe.

Zapitaj se koliko bi tvoja karijera mogla da bude drugačija, ako bi bila opuštena i uverljiva dok držiš prezentaciju pred timom i poslovnim partnerima, ili vodiš pregovore o prodaji.
Ili ako bi se odvažila da od šefa zatražiš povišicu ili unapređenje, a da ti glas ne zadrhti.

Može li se neverbalna komunikacija navežbati?

Neke od ovih stvari ti sigurno neće ići lako ni prirodno, ali nema razloga da ne pokušaš.
Intervju za posao možeš da vežbaš sa nekim od prijatelja, sama pred ogledalom, ili da se snimaš telefonom.
Posmatraj sebe iz perspektve sagovornika. Probaj da koriguješ ono što ti se ne dopadne, ali dozirano, malim koracma.

Nije poenta da postaneš ili glumiš da si neko drugi. Sve što je izveštačeno i napadno i te kako se vidi i oseti. Ako ti te promene unose samo još veću tremu i nervozu, nemoj da radiš to na silu.

Ono što možeš da uvežbaš je stisak ruke, osmeh, gledanje u oči. I sve to u svom okruženju, sa poznatim ljudima, dok postepeno ne pređe u naviku.
I na kraju, i regruteri su svesni toga da kandidati dolaze sa određenom dozom treme. Njihov posao je da zaista čuju to što ti imaš da kažeš. Ako si se dobro pripremila za taj razgovor, sigurno te neće odbiti zbog malo nervoznog cupkanja ili nekog nespretnog pokreta.