Kako sam savladala strah

O putovanju, usponu na Olimp i svim onim sitnim koracima koji su me tamo doveli

Padam na priču, to je sigurno. Kao mala, uživala sam da slušam bajke, basne, legende. Na samu pomisao da ću možda moći da odem na Olimp, mislim da sam malo podetinjila. Avantura na vidiku, grčki bogovi na dohvat ruke. Nestvarno!
Još nestvarnije je bilo što se sve to dešavalo u jeku pandemije korona virusa. Da li će biti putovanja? Da li će se moći preko granice? A karantin? A šta ako je neko od saputnika bolestan? Ili me testiraju i ostave 2 nedelje u Grčkoj? Da ponesem laptop, ako se to desi? Dobro, ovo za dve nedelje u Grčkoj je više bilo priželjkivanje nego strah, no svakako se nije desilo.

I tako, radost zbog putovanja postala je delimično i briga, strah. Prvi koji sam savladala, i odlučila da krenem na put, uprkos svim tim mislima. Jer, to što ja nešto mislim, ne znači da će tako i biti.

Znala sam da će biti fizički zahtevno, popeti se skoro 2000 metara u jednom danu. Pakovanje sam svela na minimum. Sve što mi je bilo potrebno za taj uspon, i jedno noćenje, smestila sam u ranac od 20l. Šlem i vreća za spavanje bili su obavezni, ostalo po želji.

O samom usponu na Olimp nisam mnogo čitala niti gledala snimke. Možda dva ili tri blog članka, da otprilike znam šta me čeka. Ono što nisam mogla da izbegnem su komentari ljudi iz okruženja, koji su se spremali za taj isti izazov.

Iz njihovih priča i glasnih razmišljanja, stvorila sam sliku u svojoj glavi: uspon na vrh Stefani je rizičan i opasan. Strmina, litica – ja koja imam strah od visine, nemam šta tamo da tražim. Uspon na Mitikas je lakši, i o tome ne moram da brinem.
Taj moj strah od visine je, naravno, iracionalan. Nije da se ja stvarno plašim da ću pasti u provaliju. Ali, kad stojim na litici, ili gledam nekoga ko stoji, meni se stegne želudac, srce počne brže da lupa i skrećem pogled. Vežbala sam malo po ovim domaćim planinama. Izazivala sebe, da iskoračim malo dalje, da zadržim pogled malo duže na onome što me plaši. I mislim da sam napravila pomak, i da tu reakciju mogu da stavim koliko-toliko pod kontrolu.

Samo penjanje na Olimp je jedno fenomenalno iskustvo

Prvi dan po dolasku u Grčku proveli smo u kanjonu Enipeas. Hladna i bistra voda, bele stene, plavo nebo, zelena šuma. Mirisi i boje Grčke, gde god se okreneš. Potpuno izmeštanje iz svakodnevice, daleko od bolesti, virusa, loših vesti. Hodaš, dišeš, živiš.

Popodne na plaži u Paraliji. Voda mutna, plićak dugačak, ali more! Sat plivanja i brčkanja, malo leškarenja na blagom suncu, frappe sa mnogo leda.

Uveče kratka šetnja, giros, i fotka ispred crkve. Poslednji put sam se tu slikala na maturskoj ekskurziji.

Na penjanje smo krenuli u zoru

Autobusom od 0 do 1100m nadmorske visine, a dalje nastavili peške.

Staza kakvu najviše volim, kroz gustu šumu, uz miris borova.

U prvom domu pravili smo dužu pauzu. Osveženje: pravi grčki frappe na nadmorskoj visini od 1900 metara.

Što se dalje ide, okolina se menja. Šuma se proređuje, rastinje postaje niže. Manje je trave, a više kamena.

I posle nekoliko sati hodanja, kroz šumu, sunce, maglu i oblak, stiže se u Dolinu muza i sačeka te ovaj pogled!

Mesto gde je rođena grčka mitologija. Kako ostati ravnodušan?

A kad se okreneš na drugu stranu, pogled na obalu i more. Nestvarno. Ne mogu da poverujem da sam tamo dole bila pre samo 8 sati!

Kad sam se malo povratila, slegli se utisci i došla do daha, prva sledeća misao pri pogledu na Stefani bila je: Tamo treba da se popnem?!

I, strah je polako počeo da kljucka.

U domu smo odmorili ceo sat, ostavili rančeve, nabacili šlemove i sigurnosnu opremu i krenuli da se popnemo na Stefani.

Pošla sam sa razmišljanjem: Idem dokle mogu, kad postane gusto vratiću se

Penjanje na Stefani je penjanje uz jednu jako visoku i strmu stenu. Pored toga, veoma je krušljiva i kamenčići se lako odranjaju. Još jedan dobar razlog da se držimo socijalne distance. Krenula sam polako i pažljivo, korak po korak. Trudila se da ne gledam ni dole ni gore, samo u kamen ispred sebe.

I donekle je to radilo. A onda me je stigao umor. Onaj strah u mojoj glavi me je podsećao da to penjanje nije najstrašnije što me čeka, i da je gore na kraju još i litica koju treba da savladam.
Negde na pola odlučila sam da stanem. Našla jednu lepu ravnu stenu, i rešila da tu sačekam da se ostatak ekipe popne i vrati nazad.

Naravno, nisu me pustili. Iskusni planinari i vodiči su, ko zna koliko puta već, imali posla sa nekim poput mene. Odvukli su me do vrha na “prevaru”: Hajde, još samo ovo, još samo malo, najgore si prošla, posle je lakše.

Nije baš da sam im potpuno verovala. Ali nisam verovala ni sebi. Bila sam impresionirana, donekle, svojom maštom i količnom misli koja u trenutku može da mi prođe kroz glavu.

Znaš, možeš da se oklizneš. Znam, kažem sebi, i zakoračim pažljivije.

Znaš, ta stena može da se odroni. Znam, kažem sebi, pa pažljivije osmotrim stenu i nađem deo koji mi deluje sigurno da se za njega uhvatim.

Znaš, ovi ljudi ispred mogu da zakotrljaju neki kamen. Znam, kažem sebi, ali ako do sada nisu to uradili, velika je šansa da neće ni sad.

Znaš, treba posle ovuda i sići. Znam, kažem sebi, ali to će morati da sačeka, sad je fokus na penjanju.

I tako, korak po korak, i reč po reč sama sa sobom, stigla sam pred vrh.

Naravno, to nije bio kraj. Trebalo je preći još jedan deo, onaj najgori. Obezbeđen užetom za koje smo bili vezani. E, tu mi je već bilo dosta. Bila sam srećna, ponosna na sebe što sam i dotle stigla i odlučila da je za jedan dan dosta. Stigla sam do tačke A, a ostatak ekipe otišao je na tačku B.

Ranije bih se u takvoj situaciji osećala loše, glupo, neprijatno. Ovog puta ne. Iako su mi svi govorili da sam mogla, i da je šteta što nisam pokušala. Bilo mi je ogromno i sjajno što sam i dotle stigla. Nisam videla potrebu da se i dalje forsiram. Izabrala sam da budem zadovoljna time što sam postigla, umesto da se grizem što ne idem još tih 20 ili 50 metara. Ja sam svoj vrh već osvojila.

Silazak me je malo brinuo, ali je iskusni vodič Milanka preuzela stvar u svoje ruke. Išla sam odmah iza nje. Pomagala mi je, govorila gde da stanem, kako da se uhvatim, okrenem, oslonim. Uz nju, nije bilo mesta strahu. Pažnja, koncentracija i snaga – to je bio moj deo posla.

Penjanje na Mitikas

Sutradan me je čekao novi izazov. Sličan teren kao i prethodnog dana. Olakšavajuća okolnost: malo čvršća stena, bez toliko kamenčića koji se odranjaju i klize pod nogom. Otežavajuća okolnost: ranac na leđima.
Ali, posle jučerašnjeg uspešnog dana, ovakvog svitanja, i vodiča ispred sebe, nisam ni trenutka sumnjala da će sve proći baš kako treba.

Uživala sam od prvog koraka, bez straha.

• 

• 

Spuštanje je bilo malo drugačije nego prethodnog dana. Na nekim deonicama koristili smo konopac. Pravi izazov i avantura.

Posle Mitikasa, popeli smo se još na vrhove Skala i Skolio. Za jedan dan, više nego dovoljno. Ostalo je još samo da se spustimo na 1100m, gde nas je čekao bus, i povratak kući.

Šta sam sve naučila na Olimpu?

1. Savladati strah, za mene ne znači da sam prestala da se plašim. Savladati strah, znači ići dalje uprkos strahu.
2. Ne veruj svim svojim strahovima, i svim svojim mislima. Ako se usudiš, postoji ogromna šansa da na kraju sve bude u redu.
3. Treba ti podrška! Mislim da sam tek ovde shvatila šta znači profesionalna pomoć i podrška. Porodica, prijatelji, saputnici… svi oni gledaju iz svog ugla i kroz svoje iskustvo. I svi oni koračaju pored tebe, ali idu svojim putem, do svog cilja, i zbog sebe.
   Vodič, psiholog, kouč, terapeut – to su ljudi kojima je važno da TI stigneš do cilja. Pokazaće ti koji je sledeći korak, gde je bezbedno da staneš, na šta možeš da se osloniš. Obučeni su da to rade, znaju kako da pristupe i postupe, bez opterećujućih emocija i očekivanja.
   Muž, brat, drugarica, sestra, roditelj – koliko god da te vole, teško im je da budu nepristrasni, objektivni. Nekad će reći: Nemoj, jer se oni boje. Nekad će reći: Kreni, jer je njima važno da krenu.
4. Nije kasno. Ja sam počela ozbiljnije da planinarim u oktobru 2019. Otišla na Olimp u junu 2020. A punim 44 godine u septembru.
5. Na kraju, sve je do tebe. Ti praviš taj korak. Ti nosiš taj ranac. Ti želiš (ili ne) da stigneš na cilj. Ti biraš kad je dosta.

Možda je ovo trebalo da bude putopisni tekst.

Možda i jeste. Putovanje je za mene više od slike i reči. Putovanje mi je doživljaj, emocija, ispunjena želja. Neka bude da je ovo putopis na moj način.