Novi početak na drugom kraju sveta – Angelina Radulović, Mamin svet

U momentu kad postanemo roditelji, mnogo toga se promeni u našim životima. Važno nam je da tada imam nekog sa kim možemo slobodno da razgovaramo o svim strahovima i nedoumicama koje nas muče, ali i da podelimo radost zbog cele prospavane noći ili prve suve pelene.

Ja sam imala sreće da u tom periodu života pronađem jedan internet kutak, posvećen baš roditeljima. To forumsko druženje donelo je u moj život mnoga poznanstva i prijateljstva. Neka od njih traju i dan danas, a naše “bebe” polako ulaze u svet punoletnih, polažu vozačke ispite i spremaju prijemni za fakultete.

Na tom forumu upoznala sam i Angelinu.

Angelina Radulović je novinarka po zanimanju, jedna od osnivačica Udruženja Roditelj, a sigurno ste čuli i za njen blog Mamin svet.

Možda je sada momenat da čujete i kako se počinje od nule, sa 40+, na drugom kontinentu.

---

Zašto si baš novinarstvo odabrala za svoj poziv?

Od kako znam za sebe, u stvari otkako sam naučila da držim olovku u ruci, ja uživanje i mirnoću nalazim u pisanju, ali toga nisam bila svesna sve do pred kraj gimnazije, kada se želja da upišem novinarstvo iskristalisala.

Ne umem to da objasnim, s jedne strane, imam malo tog kalimerovskog u sebi, da tragam za nepravdom i borim se protiv nje, a s druge strane novinarstvo mi je dalo privilegiju da živim od pisanja. Volim da kažem da od svih velikih ljubavi u mom životu, ona s olovkom i papirom možda nije najjača, ali najduže traje.

Kako je izgledalo biti novinarka sa troje dece, u jednoj velikoj redakciji?

Moram priznati da mi je bilo teško i prilično loše. Iako je moja firma blagonaklono gledala na moje proširenje porodice, suštinski, moj posao je jako patio a ja se osećala rastrzano, nedovoljno posvećeno i stalno pod teretom griže savesti.

Novinarstvo, ako se radi kako treba, je specifičan posao, koji nosi veliku dozu strasti, neregularno radno vreme i nošenje posla kući. Deca su jako mala krenula u vrtić i kako nismo imali bake i deke za čuvanje dece, a ni novca za bebisiterku, moj posao sa sitnom decom se ubrzo pretvorio u nepregledni niz bolovanja, premeštanje iz dnevne redakcije u nedeljnik i degradiranje na niže novinarske pozicije.

Ne mogu da kažem da mi je žao što je tako bilo, ja sam jasno znala šta mi je na prvom mestu, ali ostaje žal što u novinarstvu nisam uradila više, pogotovo što sam pokazivala sve znake da jesam dobar materijal za odličnog novinara.

Ipak, i pored toga, bavila si se pisanjem i za svoju dušu. Pored bloga, pokrenula si i portal Mamin svet. Koliko je energije trebalo da sve to izguraš?

S blogovanjem sam počela upravo u periodu kada sam bila na porodiljskom bolovanju. Nedostajalo mi je da pišem i da se malo odmaknem od intelektualno nimalo izazovne rutine koju živiš s malom bebom u kući.

Počela sam 2007. godine od bloga Piskaralo, koji je bio jedan od prvih novinarskih blogova u Srbiji a onda mi ni to nije bilo dosta pa sam 2010. pokrenula Mamin svet, koji je na početku bio više portal, jer sam ja zbog straha da ne izgubim posao u novinama sve radila anonimno. Što je velika šteta, jer uopšte nisam iskoristila sav “društveni kapital’’ koji sam imala u onlajn zajednici.

Što se tiče energije, ja sam neko ko je inače ima na pretek, a rad na blogovima zaista nisam doživljavala kao napor već kao uživanje. Barem prvih nekoliko godina

Kada sam počela od bloga da zarađujem i kada sam shvatila da ću uz znanja koja sam stekla baveći se blogom moći da promenim pravac svoje karijere, onda je došao i osećaj obaveze i nekada teškoće da uskladim sve obaveze koje sam sebi natovarila na leđa.

Uz sve to, ja sam godinama bila aktivna u Udruženju Roditelj, radeći mnogo različitih stvari, od pisanja projekata, preko organizacija Nedelja dojenja, raznih kampanja i događaja, ali i održavanja sajtova Udruženja. U nekom momentu sam zaista bila pred pucanjem, jer sam sebi zadala previše.

Znam da si se dugo lomila da li da tražiš drugi posao ili ne. Šta je na kraju presudilo?

Nisam se lomila zbog posla, već zato što su deca još bila mala, kupili smo kuću i imali kredit. Sve te obaveze čoveka sputavaju da menja. Mnogo je lakše ljuljati se u žabokrečini svakodnevice, jer je ona barem poznata.

Prelomilo je što se ja više nisam videla u toj firmi, a ni u toj profesiji, da budem do kraja iskrena. Osećala sam se zarobljeno i kao da se moji potencijali ne koriste ni 5 odsto. Deca su prestala da budu bebe, a ja sam bila željna rada i napredovanja. Ali kao da to u mojoj redakciji niko nije primećivao. To mi je teško padalo, kao i podsmevanje kolega što se bavim blogom, koji je tada u Srbiji još bio novina.

Kakav je bio prelazak iz “državne firme” kod “privatnika”?

Novine u kojima sam radila nisu bile državna firma nikako, iako imaju određeni mali procent državnih akcija. Bile su državne po tome što su vlasti imale uvek manje ili više uticaja na uređivačku politiku kao i po tome što smo imali višak zaposlenih, a niko nije hteo da preseče i otpušta. Bila je državna firma i po tome što ste uvek imali ljude koji se prave da rade, dok ostali stvarno rade i zarađuju i za njih. To me je uvek jako nerviralo, i kada bi povremeno počele da kruže priče o otpuštanju, ja bih uvek govorila kako se ne plašim otkaza, jer niko nije lud da se reši magarca koji radi.

Posle te državne firme, imala sam jedno kratko iskustvo marketinga u banki matičnih ćelija, a zatim sam radila u PR agenciji kao PR menadžer. Moja karijera se zatim nastavila u marketinškoj agenciji New Moment, gde sam dve godine radila na poziciji digital account managera.

Prelazak nije bio lak, jer sam došla u korporativni svet u kojem nikad nisam radila i potpuno promenila pravac karijere, pa me je čekalo mnogo rada i učenja, ali moram priznati da sam mnogo toga naučila radeći na svojim blogovima.
Sticajem srećnih okolnosti, poslednje dve godine pre odlaska u Australiju, ja sam u New Momentu radila pola radnog vremena, a ostatak se bavila svojim projektima – blogom Mamin svet, i svojim klijentima kojima sam pružala uglavnom usluge marketing sadržaja.

Otkud ideja za novi početak, na drugom kraju sveta?

Naši motivi za dolazak u Australiju nisu bili poslovne prirode. U Srbiji smo i suprug i ja imali uspešne i stabilne poslove i zarađivali solidno za tamošnje prilike.

Naši motivi tiču se naše dece i saznanja da situacija u Srbiji neće biti značajno bolja bar nekoliko narednih decenija a tu ne mislim samo na finansije, već i na ukupnu klimu u društvu, vrednosti, mogućnosti i slično. Tako da smo rešili da sa svoje troje dece odemo negde drugo i probamo da im obezbedimo te uslove.

Dodatni motiv da odemo baš u Australiju dala mi je moja sestra od tetke, koja u Pertu živi već 20 godina. Oni su verovali da će nam ta zemlja po svemu odgovarati, što se zaista i desilo.

Koliko su trajale pripreme, i šta si sve još morala da savladaš i naučiš pre odlaska, uz posao i troje dece?

Pripreme su trajale dosta dugo, jer je u Australiju dosta teško doći zbog njihovog strogog režima viza.

Prva ideja se javila još 2014. godine, na nagovor baš moje sestre i zeta. Ali, okolnosti sa uslovima menjanja viza nam nisu išle na ruku pa smo nekoliko puta počinjali proces skupljanja papira i odustajali.

Konačno, polovinom 2016. godine smo se odlučili da ja upišem master studije, jer je to bio najbrži i najlakši način da dobijemo vizu. U međuvremenu sam dane i mesece provela proučavajući njihov imigracioni sajt, učeći engleski, radeći skill assessment, prikupljajući papire za upis postdiplomskih studija.

U aprilu 2018. godine smo dobili studentsku vizu u krajem juna smo se odselili za Pert.

Šta te je najviše brinulo?

Prvo, da li ćemo uspeti da dobijemo vizu, jer smo uložili puno vremena, truda i novca. A onda sve ostalo – kako ćemo sa troje male dece i pet torbi da gradimo novi život 13.000 km daleko od kuće, bez novca, s petocifrenim dugom i petocifrenom školarinom po semestru.

Srećom, o ovome uopšte nisam mnogo razmišljala pre odlaska, inače nikada ne bismo otišli.
Moj najveći strah bio je vezan za decu, jer tako krupnu životnu odluku donosimo u njihovo ime. Plašila sam se kako će se snaći, kako će nastaviti školu jer je obrazovni sistem mnogo drugačiji – još su oni bukvalno preskočili neke razrede zbog toga što se u Australiji ranije kreće u školu. Tešili smo se da imamo vizu na dve godine, da je to jedna lepa avantura i ako nam se ne svidi da imamo gde da se vratimo.

Ispostavilo se da su naše zebnje bile potpuno bez razloga. Deca su se brže i lakše privikla i adaptirala, jezik pričaju mnogo bolje nego suprug i ja i generalno su toliko zadovoljni ovde da ne žele ni da spominjemo vraćanje za Srbiju, osim u posetu dragim ljudima.

Koliko ti je vremena trebalo da nađeš prvi posao u Australiji?

Da počnem da radim šta bilo – tri nedelje, da počnem da radim u struci, godinu i po dana.

I taj prvi, „bilo koji“ posao, nisam uspela da nađem, morali smo sami da ga stvorimo. Osnovali smo firmu za čišćenje i dve godine smo živeli od tog posla.

Naći posao u novoj sredini, gde nemaš nimalo radnog iskustva nije ni najmanje lako. Čovek mora da bude spreman da puno uči, da se prilagođava sredini u kojoj je, da stiče lokalno radno iskustvo i da širi svoju mrežu kontakata jer na australijskom tržištu rada na primer, tako se najčešće dolazi do posla.

Uz to si krenula i na fakultet?

Da, ja sam upisala master studije iz marketinga i kako sam bila “full-time“ student tokom semestra se moj život svodio na učenje i posao i veoma malo spavanja.

Bilo je izuzetno naporno, pogotovo što sam studirala na jeziku kojim nisam sjajno vladala, što se način studiranja veoma promenio za 17 godina koliko je prošlo od mog diplomiranja i na kraju, što je Australijski obrazovni sistem veoma različit od našeg. Ali, uspela sam da se izborim, diplomirala sam u julu i to je zaista bilo jedno vredno iskustvo.

I pre neki dan postala si master marketinga i menadžmenta inovacija na Edith Cowan Univerzitetu. Kakav je osećaj vratiti se, uspešno, na fakultet, sa 40+ godina?

Moram ti reći da, sada kada je gotovo, osećam se jako ponosno i zadovoljno. Prosto mi dođe da druge ljude vučem za rukav i kažem – usudi se!

Jer, dobit nije samo u novom iskustvu i znanju, već i u tome da si stalno izvan zone komfora, a to je jedini način da napreduješ. Sve dok smo uljuljkani u svom lepom udobnom svetu, nema promene. A kad skočiš u ovako nešto, nema druge nego da – plivaš.
Master studije su mi bile odlična prilika da dopunim znanje iz marketinga, ali i da radim žive projekte za partnere fakulteta, dakle nema mnogo teoretisanja, nego moraš da probaš da primeniš ono o čemu učiš.
I samo za kraj da dodam da nisam bila ni blizu najstariji student – ovde je uobičajeno da ljudi u bilo kom životnom dobu studiraju.

Kako dalje planiraš svoju karijeru?

Bavim se trenutno marketingom i uživam u tome, plan mi je da se dokažem u svom poslu i na ovom velikom tržištu. Da li će to biti korporativna karijera ili ću započeti neki svoj onlajn projekat, o čemu već dugo maštam, videćemo.

Šta misliš da je najvažnija stvar koju si ti lično dobila ovim preseljenjem, a šta vi kao porodica?

Ja sam dobila krila!

Iako sam i pre ove životne avanture bila veliki borac na mnogim poljima, ova nova životna situacija me je naučila da nema toga što čovek ne može i da mnoge teškoće dobijaju svrhu ako znaš zašto to činiš.

Ako neko prati moj instagram profil Mamin svet, gde sam najviše pisala o svojim iskustvima poslednje dve godine jer sam blog na žalost malo zapostavila, tačno može da vidi tu moju transformaciju, ali i transformaciju svih nas kao porodice.

Što se tiče mojih najdražih, i njima se otvorio jedan novi svet, u kojem su videli da može da se živi drugačije, otvorenije, rasterećenije, da si naviknutiji na međusone razlike i da ih uvažavaš. Da je dom tamo gde ti je srce i da sebi treba dopustiti promene.

Ono što je utkano u tebe – porodica, prijatelji, poznate ulice, nacionalni ponos, ništa to neće nestati, samo će se obogatiti i doneti ti nova, fenomenalna iskustva.

Nešto za kraj što te nisam pitala, a želiš da nam kažeš?

Često pomislim kako bi moj život izgledao da se nisam

• usudila da polažem prijemni za novinarstvo, kada mi je razredna rekla da ja „nisam kapacitet za to“
• dozvolila sebi da se zaljubim u momka koji mi je do tada bio drug
• s drugaricama napravila Udruženje, kako bi se borili protiv države za prava majki
• skupila petlju da napustim „siguran“ posao posle 12 godina
• „pokupila prnje“ i odselila se 13.000 km daleko da počnemo ne iz početka, već iz minusa.
  

I ne, ovo nije pasus o meni, već o svima onima koji budu čitali tvoj sajt.
Usudite se – sigurno će biti odlično. Pa i ako ne uspe, nemate za šta da se kajete.