Kako da kreiraš kreativnu karijeru: Aleksandra Jovičić

Radionice nisu samo za učenje!

U oktobru 2018. godine imala sam priliku da pohađam Content Marketing radionicu, koju je organizovao FishingBooker. Pored toga što sam mnogo naučila, imala sam priliku i da upoznam neke sjajne devojke. Aleksandra Jovičić je jedna od njih, i mnogo me raduje što je pristala na ovo gostovanje.
Aleksandra na svom blogu Aleks putuje deli priče o knjigama i putovanjima, planinarenju, pecanju… a sada imaš priliku da čuješ i interesatne detalje o njenom poslovnom putu.

Bila si student Mašinskog fakulteta, pa odustala posle prve godine. Kako su to tvoji roditelji prihvatili?

Moji roditelji su imali zacrtan put za mene, koji je uključivao neki tehnički fakultet, jer se “samo od toga dobro zarađuje”. U toj njihovoj ideji nikada nije bilo prostora za kreativnu karijeru.
Kada sam im rekla da ću odustati od fakulteta, bili su veoma razočarani i trebalo im je dosta vremena da se naviknu na tu ideju. Još uvek nisu to u potpunosti prihvatili, iako su se navikli. Ali u pitanju je moj život i moja karijera i ja sam ta koja donosi konačnu odluku, na njima je da to prihvate ili ne.

Kako si došla do prvog posla?

U trenutku kada sam odustala od fakulteta, želela sam da radim nešto što će mi pomoći u pronalasku onoga čime želim da se bavim, jer tada nisam znala šta želim da radim i šta me interesuje.
Jedini lek za takvu situaciju bio je da probam mnogo različitih stvari. Baš iz tog razloga, privukli su me coworking prostori kao mesta gde se skupljaju interesantni ljudi, sa mnogo različitih profesija. To su mesta u kojima se stalno nešto dešava i uvek ima događaja i predavanja na najrazličitije moguće teme.
Moja strategija je bila ,,Koji coworking prvi otvori poziciju, tamo ću se prijaviti’’. Tako je i bilo. Najsmešnije u toj priči je to što sam se tada prijavila za menadžersku poziciju. Naravno da je nisam dobila, ali mi je umesto toga ponuđeno da budem asistent pozicije na koju sam se prijavila. Tako je sve krenulo.

U kom trenutku si došla na ideju da pišeš blog?

Ta ideja se krčkala još od srednje škole. Tada sam dosta pisala i slala radove na konkurse. Jedna moja pesma je čak objavljena u knjizi. Prvi blog sam pokrenula sa 16 godina, ali sam ga brzo ugasila iz straha da to što pišem neće biti prihvaćeno među mojim vršnjacima.
U tom periodu sam se dosta poigravala i sa društvenim mrežama. Bilo mi je interesantno da moj instagram feed ne bude pun mojih selfija, već sam ga koristila da prikažem Beograd iz nekog mog ugla i mesta na koja putujem.
Moj sadašnji blog sam pokrenula pre godinu dana nakon što sam pročitala knjigu ,,Razbijaj’’ koju je napisao Geri Vi. Ona me je dosta prodrmala i pokrenula da napokon kreiram nešto svoje, nešto o čemu tako dugo sanjam.

Koji je to momenat bio kada si poželela da promeniš posao kojim si se tada bavila?

Prva ideja o promeni desila se baš na radionici na kojoj smo se ti i ja upoznale. Tada sam se srela sa nečim potpuno drugačijim u odnosu na ono što sam do tada radila. Na toj radionici se prvi put rodila ideja o tome da bih želela da probam nešto drugačije i da se priključim baš tom timu koji sam tada upoznala.

Glavni motivi za promenu?

Prvi motiv je definitivno bilo to što mi je dosadilo to što sam do tada radila. U pitanju je bila industrija koja meni nije bila toliko zanimljiva i iako sam i tada radila kreativan posao, dosta mi je bilo teško da se prilagodim temi. Želela sam da se približim svojoj strasti više, a to su putovanja.
Drugi motiv je bio to što je to bio moj prvi posao, a na svakom prvom poslu se pravi dosta kompromisa. To je prosto tako, na početku ne znate kako stvari funkcionišu i kako vi treba da se postavite u svemu tome. Kako je vreme prolazilo, a ja postajala iskusnija, bilo mi je teško da neke od tih napravljenih kompromisa ispravim. Želela sam svež početak u novom okruženju.

Proces promene – da li je bilo stresno, teško? Je li bilo intervjua, testiranja?

Bilo je teško, ali sam kroz ceo taj proces naučila i dosta o sebi. Iako sam želela da se priključim baš FishingBooker-u, išla sam istovremeno i na par drugih intervjua. Nisam želela da polažem nadu samo u jedno mesto, a želela sam i da vežbam otklananje stresa pred intervju i na intervjuu.

U celom tom procesu sam veoma dobro naučila šta hoću i šta neću. Naučila sam kako da se na intervjuu suprotstavim stvarima koje mi nisu prijatne i koje ne želim da radim. Naučila sam kako da na osnovu intervjua procenim da li je to firma za mene ili ne. Sve su to jako dragocene stvari. Kada jednom prođete kroz sve to, promena vas više ne plaši toliko.

Kako je teklo uklapanje u novi kolektiv?

Nakon što sam se zaposlila, prošla sam onboarding koji je dugo trajao i bio je veoma temeljan. U startu sam naučila dosta o kompaniji, mom timu, kao i o industriji o kojoj nisam znala puno. Zahvaljujući dobrom onboarding-u uklapanje nije bilo stresno, već zanimljivo.

Šest meseci kasnije – kakvi su utisci?

Mislim da se moj onboarding završio tek sada nakon par meseci samostalnog rada. Dosta toga sam naučila o industriji i mom poslu i tek sada sam počela da primećujem stvari koje se mogu unaprediti i da dobijam ideje kako to i da uradim. Drago mi je što sam tu gde jesam, jer sam okružena mladim i ambicioznim ljudima, koji su spremni da rade na sebi neprestano, a i da pomognu kada treba.

Najveća stvar koju si dobila tom promenom?

Najveća stvar koju sam tom promenom dobila je sigurnost u svoj put i svoj izbor. Sigurnost u to da mogu da živim po svojim pravilima, da radim posao koji me ispunjava, koji me ne stresira i da u njemu uživam. A da pri tom bude kreativan. 😉

Kakav je sada stav roditelja prema tvom poslu?

Teško im je da razumeju čime se ja to tačno bavim, ali im je zanimljiva industrija u kojoj radim, pa uvek radoznalo postavljaju pitanja o pecanju, ribama i slično. Međutim, i dalje se oni nadaju da ću se ja vratiti studijama i ostaviti ovaj “ne baš pravi” posao.

Kad pričamo o kreatvinom poslu, da li imaš utisak da tvoji vršnjaci bolje razumeju i prihvataju tu vrstu posla? Ili to nema veze sa godinama?

Mislim da to nema veze sa godinama, već sa tim koliko je neko spreman da proba, pogreši, rizikuje i izađe izvan svoje sigurne zone. Ali bih ipak napomenula da je Srbija u prethodnih 30 godina prošla kroz buran period i ta generacija koja je imala 20 godina u doba devedesetih prosto nije imala priliku da sanja i ostvaruje svoje snove kao što ja imam danas. Mislim da je taj period ostavio ogroman uticaj na tadašnju mladu generaciju i da se to kod nas i dalje oseća.

Kakvi su ti planovi za dalje?

Dugoročne planove nemam, jer sam još uvek u fazi istraživanja svojih interesovanja, pa se ti planovi promene pre nego što ih i napravim. Što se tiče narednih godinu dana, na poslovnom planu planiram da naučim sve o ribama i pecanju širom sveta, kao i o optimizaciji sajtova za internet pretraživače (SEO). A na privatnom planu želim da se posvetim blogu, da redovno pišem, putujem i delim iskustva sa tih putovanja.

Šta bi savetovala onima koji se dvoume oko promene, ili se po svaku cenu drže posla, škole, fakluteta koji ih zapravo na zanima?

Ukoliko nešto želite da promenite, a previše vam je teško da to uradite, krenite sa malim koracima. Ako želite da pišete, napišite jednu stranu. Ako želite da se bavite fotografijom, obradite jednu fotografiju. Sitni koraci i male promene u navikama će vam olakšati put do onoga što želite.

Verujem da te je Aleksandrina priča inspirisala. Zaprati je na Instagramu, i obavezno se prijavi na njen newsletter.

Ako i ti razmišljaš o promeni i nekom novom početku, a ne znaš odakle da kreneš, preuzmi ebook Baci se na posao. Kreiran je da ti pomogne da napraviš prvi korak ka promeni koju želiš!